Ne znam za vas dragi moji, ali meni je protekla sedmica bila prilično turbulentna i naporna. Ne zbog posla samog, nego zbog ispravljanja krivih Drina na sto strana, a sve da bih ja i firma u kojoj radim, mogla odgovorno, kao i do sada, raditi svoj posao. O čemu ja to, reći će te…
E pa, o tome kako je realni sektor u ovoj zemlji potpuno potcijenjen, nisko rangiran u svijesti rukovodilaca i općenito zaposlenih u ovim institucijama bez kojih ne možete na tender, koji vam trebaju za kojekakve potvrde koje ne služe ničemu, ali dobro zvuče i čija je svrha dati neki privid posla svima koji su u ove institucije „uletjeli“ bilo porodično, bilo stranački.
Kada me šefica u jednoj ustanovi (samo jedan od sastanaka iz lepeze „krivih Drina”) upitala zašto sam tako uzrujana (a uzrujana sam jer njena uposlenica nije našla za shodno javiti se na telefon pet sati, nakon čega je vremenski, potreba zbog koje bila pozivana izgubila smisao) od sijaset nekih riječi koje su mi se vrzmale po glavi, rekla sam samo (skoro da sam osjećala ukus vlastitog poraza u ustima) da smo mi iz realnog sektora umorni od traženja stručnosti, odgovornosti, ljubaznosti od onih kojima baš mi zarađujemo plaće!
Da njena opravdanja nama ne znače ništa, kada njihovim nemarom izgubimo tender, prekršimo riječ ili najgore, budemo primorani i mi, zbog tuđe greške, biti neprofesionalni u lancu koji se zove tržište.
Od toga me samo više može iznervirati olako izrečeni komentari na sve strane kako je država kriva za sve i svašta. Za bahatost i neznanje u banci, osiguravajućoj kući, MUP-u, ambulanti, prodavnici, tramvaju i svugdje gdje se makneš u potrebi da nešto završiš kako bi ispoštovao zakonske propise. To također dobro zvuči, jer ih amnestira od njihovih postupaka, no, mora se jednom reći – to naprosto nije tačno.
Hajdemo zamisliti da je službenik ljubazan i da zna svoj posao, da svi poštuju istu proceduru rada, a ne da ona zavisi od šaltera do šaltera, da sve potrebne informacije dobijete brzo i efikasno, da znamenita digitalizacija (o kojoj svi pričaju, a rade je kao ni sebi ni svom) zaista funkcionira, pa onaj iz institucije na Malti zaista vidi papir iz institucije u Starom gradu…itd,itd… Ne bi li država tada bila sjajna i bajna? E, kada shvatimo da smo svi mi država i da je naš rad, naše znanje i ophođenje ogledalo svake uređene države, imamo se čemu i nadati… Do tada, stara dobra štela…
Pa ko izdrži…
